Pasivizacija adresa u opštinama na Preševskoj dolini već godinama nije samo administrativno pitanje. Za mnoge mlade Albance iz Preševa, Bujanovca i Medveđe ona je postala simbol nesigurnosti — osećaja da čovek može da izgubi pravo na mesto koje smatra svojim domom, čak i onda kada je privremeno otišao zbog studija, posla ili boljeg života.
Poslednjih godina sve više mladih odlazi. Neki odlaze u Prištinu, neki u Tiranu, a mnogi u Nemačku, Švajcarsku ili Austriju. Razlozi su gotovo uvek isti: nedostatak posla, osećaj političke i institucionalne nevidljivosti, spor razvoj opština i uverenje da se trud često ne vrednuje dovoljno. Ipak, većina njih ne želi potpuno da prekine vezu sa svojim gradom.
„Ne želim da živim ceo život u inostranstvu. Voleo bih da mogu da se vratim, da ovde radim i osnujem porodicu. Ali moram da imam osećaj da ovde pripadam“, kaže A. B. (24) iz Preševa.
U tom kontekstu, pitanje pasivizacije dobija mnogo dublje značenje. Kada mladi čovek koji studira u drugom gradu ili radi sezonski u inostranstvu sazna da mu je adresa pasivizirana, to ne doživljava samo kao administrativni postupak. On to često vidi kao poruku da je njegova veza sa zavičajem oslabljena ili dovedena u pitanje.
Istovremeno, lokalne zajednice na Preševsku dolinu ostaju sve praznije. Škole imaju manje učenika, ulice manje mladih ljudi, a čitav region gubi energiju generacija koje bi mogle da nose njegov razvoj. Najveći problem nije samo odlazak, već strah da će se jednog dana izgubiti razlog za povratak.
„Mi ne tražimo da nas neko zadržava silom. Samo želimo uslove zbog kojih bismo poželeli da se vratimo“, kaže L. M. (27) iz Bujanovca.
Zato se danas među mladima sve češće govori o potrebi za „pravom na povratak“, ne u formalnom, već u životnom smislu. To pravo podrazumeva mogućnost da čovek, čak i ako ode, zadrži osećaj pripadnosti, sigurnosti i perspektive u svom mestu.
Preševska dolina već dugo živi između odlazaka i povrataka — između želje mladih da vide svet i potrebe da negde imaju dom kome mogu da se vrate. Upravo zato pitanje pasivizacije za mnoge nije samo tema zakona i administracije, već pitanje identiteta, dostojanstva i budućnosti čitave generacije.
