Vlasti kažu da se zakon sprovodi jednako za sve, ali nisu objasnile nesrazmernu pasivizacije adresa Albanaca. Teret dokazivanja je na institucijama: one moraju pokazati da se zakon sprovodi na jednak i nepristrasan način.
Piše: Shaip Kamberi
U modernim demokratijama postoji jednostavan princip: država postoji da služi građanima, a ne da ih učini nevidljivim. Upravo zbog toga, pasivizacija adresa Albanaca u Preševskoj dolini ne može se tretirati kao obična administrativna procedura. Ona je postala jedan od najozbiljnijih problema ljudskih prava u Srbiji i jasan pokazatelj kako se državna administracija može koristiti za proizvodnju političkih i demografskih posledica.
Kao poslanik u Narodnoj skupštini Srbije, godinama sam pokretao ovo pitanje. Tražio sam odgovore od ministara, tražio zvanične statistike i tražio transparentnost. Odgovor koji sam gotovo uvek dobijao bio je isti: pasivizacija se predstavlja kao primena zakona, dok se svaka tvrdnja o diskriminaciji negira.
Ali problem se ne rešava negiranjem.
Ako hiljade građana izgube status prebivališta, a sa tim i pravo glasa, pristup javnim uslugama, ličnim dokumentima i deo svojih građanskih prava, onda više ne možemo govoriti o tehničkom pitanju. Radi se o praksi koja direktno utiče na život ljudi i položaj čitave zajednice.
Često se stvara utisak da je pasivizacija povezana samo sa prijavom prebivališta. U stvarnosti, njene posledice su mnogo dublje.
Građanin sa pasiviziranom adresom može izgubiti pravo da dobije lična dokumenta, da se upiše u birački spisak, da koristi zdravstveno osiguranje, socijalne beneficije i da normalno ostvaruje svoja prava kao građanin. U praksi, on nastavlja da živi u svom mestu, ali država počinje da se ponaša kao da on ne postoji.
Upravo tu leži najveća opasnost. Pasivizacija ne udaljava ljude fizički iz Preševske doline; ona ih uklanja iz državnih registara. A kada zajednica postane administrativno manja, posledice se odražavaju i na njeno političko predstavljanje, na planiranje javnih politika i na percepciju njene stvarne veličine.
Zato pasivizacija nije samo individualno pitanje. Ona ima kolektivne posledice.
Država koja deluje u skladu sa vladavinom prava mora da bude transparentna. Ali u slučaju pasivizacije, transparentnost gotovo da ne postoji.
Koliko je građana pasivizirano? U kojim opštinama? Na osnovu kojih kriterijuma? Koliko njih su Albanci? Koliko rešenja je oboreno od strane sudova?
Na ova pitanja nismo dobili istinske odgovore.
Umesto transparentnosti, imamo negiranje.
Vlasti nastavljaju da tvrde da se zakon sprovodi jednako za sve građane. Međutim, nisu ponudile ubedljive analize koje objašnjavaju zašto ova praksa pogađa Albance u Preševskoj dolini na tako disproporcionalan način.
U ozbiljnoj demokratiji, teret dokazivanja ne pada na građane koji tvrde da su diskriminisani. On pada na institucije koje moraju da pokažu da postupaju jednako i nepristrasno.
Godinama su vlasti pokušavale da predstave ovo pitanje kao političku raspravu između albanskih predstavnika i države. Ali taj argument pada u vodu kada kritike dolaze od srpskih organizacija za ljudska prava.
Youth Initiative for Human Rights (YIHR Serbia) dokumentovala je, nakon istraživanja u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, da praksa pasivizacije proizvodi ozbiljne diskriminatorne posledice. Organizacija je zatražila objavljivanje potpunih statistika, obezbeđivanje efikasnih pravnih sredstava i prekid praksi koje ugrožavaju prava građana.
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji otišao je još dalje. U svojim analizama, pasivizaciju je opisao kao oblik „etničkog čišćenja putem administrativnih sredstava“, upozoravajući da ova praksa menja demografsku strukturu Preševske doline.
Ovo nisu ocene albanskih političkih partija. To su zaključci srpskih organizacija sa međunarodnim ugledom, koje decenijama prate stanje ljudskih prava u Srbiji.
Ni međunarodna zajednica nije ostala indiferentna.
Evropski parlament je, u svojim rezolucijama o Srbiji, izrazio zabrinutost zbog tvrdnji o diskriminatornoj pasivizaciji adresa i zatražio potpunu i transparentnu istragu.
Međunarodni standardi i test za Srbiju
Savjetodavni komitet za Okvirnu konvenciju o zaštiti nacionalnih manjina pri Savetu Evrope evidentirao je zabrinutosti albanskih predstavnika i zatražio od srpskih vlasti da obezbede pravične procedure i efikasnu zaštitu prava građana.
I izveštaji Stejt departmenta SAD pomenuli su ovaj fenomen, odražavajući zabrinutosti nezavisnih organizacija o uticaju koji pasivizacija ima na prava Albanaca.
Činjenica da se ovim pitanjem bave ove institucije pokazuje da pasivizacija više nije lokalna rasprava. Ona je postala test poštovanja evropskih i međunarodnih standarda od strane Srbije.
Albanci u Preševskoj dolini nemaju potrebu za opštim izjavama solidarnosti. Njima je potreban konkretan postupak. Potrebna je potpuna transparentnost o broju pasivizovanih adresa. Potrebna je nezavisna istraga o načinu primene zakona. Potrebno je vraćanje prava građanima koji su nepravedno oštećeni. I, iznad svega, potrebno je da pitanje pasivizacije postane deo kriterijuma koje Evropska unija postavlja Srbiji u procesu pregovora o članstvu.
Država koja želi da postane deo evropske porodice ne može graditi svoju verodostojnost tako što će svoje građane učiniti administrativno nevidljivim. Pasivizacija nije samo brisanje jedne adrese iz registra. To je jedan birač manje. Jedan građanin manje. Jedan Albanac manje u zvaničnoj statistici.
Zato ovo nije samo borba za jednu adresu. Ovo je borba za ravnopravnost, dostojanstvo i pravo Albanaca u Preševskoj dolini da postoje ne samo u svom zavičaju, već i u registrima države u kojoj žive.
(Autor je albanski poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije i predsednik Partije za demokratsko delovanje).
